Каква је Православна жена? (2. део)

...да су положај одговарајућег старешинства и Божански установљене власти остали непромењено како у дому, тако и у Цркви, али да је дошло до значајне промене у старом поретку мушко - женских односа онаквих какви су били уобичајени после пада. Христос се према женама односио достојанствено, са поштовањем и самилошћу. У Његовом учењу о браку (Мт.19,3-9), Он поново успоставља њихова брачна права, онаква каква су била и у почетку", пре него што су нађена оправдања за окамењеност људских срца. Кроз искупљење извршено Његовом смрћу и Васкрсењем, Христос је мушкарцу и жени поново омогућио да се боре за идеал установљен у Рају: заједништво у љубави међу једнакима, али са различитим, комплементарним улогама. Тај идеал био је широко подржаван у неколико првих веко-ва Цркве. Жене су задобијале чинове светитељки и мученица, дајући свој живот за Бога кроз мноштво улога, укључујући улоге духовних матера, равноапостолних проповедница (света Нина Грузијска, на пример) и ђакониса, као и оне традиционалније улоге жене, мајке и учеснице у милосрдним делима. Када су мушкарци почели трагати за пустињом као местом де ће се подвизавати у већој преданости Богу, жене - почев од свете Марије Египћанке, чију је светост поштовао и свети Антоније Велики - нису далеко заостајале за њима. Унутар породице, положај жене био је бољи међу Хришћанима него што је био икада раније. Док је свети Павле саветовао женама да буду покорне својим мужевима - што није било ништа ново - он је исто тако, и још наглашеније, саветовао мужевима да воле своје жене онако како је Христос волео Цркву (Еф.5,25) - другим речима, у тој мери да буду спремни да за њих положе и своје животе. То је заиста било нешто ново. Древно проклетство почело је да се распада. Било је, међутим, у исто време и неких мушкараца који су се у погледу жена придржавали ставова какве су имали и њихови јеврејски претходници (сажето изражених у традиционалној мушкој молитви Хвала Ти, Боже, што нисам створен као жена"). Неки међу њима су у потпуности кривили жене за пад, изјављујући да су оне саме по себи зле и да треба да их избегава сваки мушкарац који би хтео да буде праведник.. Неки су чак настојали на томе да су брак и полни односи само нужно зло за продужавање врсте. Човек не може а да не посумња да су ти мушкарци погрешно пребацивали кривицу за своје телесне страсти - не приписујући је сопственој палој природи и ђаволским искушењима - на несрећни и нехотични објекат тих страсти, на жену. Како су пролазили векови, тај извитоперени став почео је да врши утицај на став и понашање Цркве према жени. Жена је постепено дошла до тога да буде искључена из службе ђаконисе као и других облика у којима је некада имала истог удела као и мушкарац. Жене, међутим, никада нису изгубиле своје заштитнике. У Русији деветнаестог века, женска духовност је поново постала призната. Неки од најистакнутијих стараца, укључујући светог Серафима Саровског и светог Теофана Затворника, схватили су као свој задатак да охрабре жене како за мирјански, тако и за монашки живот. Обојица су оснивали женске манастире и управљали њима, дајући уз то и духовне поуке безбројним мирјанкама, лично или путем преписке. Ти Божији људи пророчански су прозрели да ће превасходно кроз жене бити сачувана вера у Русији током седамдесетогодишњих комунистичких прогона и желели су да жене буду спремне за то. Православна жена данас Не изненађује што данашњи положај жене у Православној Цркви одражава обе стране ове историје - ону која ће их понизити, упоредо са оном која потврђује њихово достојанство. С једне стране, не може се порећи да постоје парохије у ко јима се женама допушта да обављају искључиво оне задатке које мушкарци сматрају за женска посла", односно за послове који су недостојни" њих, као што је чишћење цркве, старање о деци или мешење просфоре. Чињеница је, наравно, да су ти традиционално женски послови исто тако часни и од суштинског значаја за живот Цркве као многи приметнији и привлачнији послови које су ти мушкарци резервисали за себе, без обзира на то, они не исцрпљују спектар женских дарова, па према томе не треба ни да ограниче њихов допринос. Са друге стране, постоји много парохија у којима жене служе на сваки начин, осим оних који су одређени за свештенство - као појци, чтеци, хорски диригенти; као вероучитељи, администратори, чланови парохијски савета, као помоћници свештенства у свим видовима милосрдних дела. Док Православље на неким местима одржава доминацију мушкараца у целокупној нашој култури, разрешење тог проблема не може се тражити у феминизму, чак ни у његовој такозваној хришћанској" подврсти. Основна грешка феминизма иста је као и она која се појављује у култури којом доминирају мушкарци, а против које се буни феминизам: то је погрешно уверење да су мушки квалитети - правичност, активизам, воља - неоспорно супериорнији у односу на женске квалитете, као што је одгајање деце, благост, интуиција и милосрђе. Уместо да се боре да задобију поштовање мушкараца према женским квалитетима, феминистикиње се труде да оснаже жене претварајући их у имитацију мушкараца. Хришћански" феминизам, који је у извесном погледу блажи од његове световне варијанте, покушава на неки начин да уздигне положај жене у Цркви додељујући им улоге које су традиционално резервисане за мушкарце, као што је свештенство, уместо да позову Цркву да прихвати и почаствује жене службама за које су природно и/или духовно обдарене. Маскулинизација жена, које неминовно происходи из тог погрешног става, један је од многих разлога због којих се Православна Црква тако тврдокорно придржавала (и придржава) свог традиционалног става против женског свештенства" и феминизације" Бога. Упркос оним слабостима које су одлика сваке људске институције, Православна Црква у свом Предању, а врло често и у пракси, још увек представља најснажнијег сведока побожног обрасца женског рода који се може пронаћи у модерном свету и који смо покушали да одредимо. Ми, као православне жене, одговорне смо за то да потпомогнемо да се наше друштво врати у равнотежу очувањем оних побожних женских квалитета који су тако често били омаловажавани и у свету и у Цркви. Очување нашег призива Који су, дакле, неки од тих женских квалитета које треба да негујемо? Ако је већ немогуће дати једну исцрпну листу, ево неколицине оних који се чине посебно важним. 1) Највећи међу њима је љубав. Сви Хришћани су, наравно, призвани на љубав, жене, међутим, имају нарочитог дара за љубав. Требало би да, пре свега, волимо оне који су нам блиски - наше породице или оне који су нам као породица. Ми се, међутим, не смемо овде зауставити: наша љубав мора обухватити и наше ближње, нашу парохију, нашу заједницу, наш свет. Љубав која се од нас захтева није само сентиментална наклоност према другим људима. Ми говоримо о пожртвованој љубави - о љубави делатној - љубави која занемарује нашу сопствену корист ради користи оних које волимо, а то није лак задатак. 2) Ми треба да се са радошћу посветимо служењу. И поново, сви Хришћани су призвани да служе; чини се, да је то природније за жене. Наша служба треба да прати нашу љубав, почев од куће и распростирући се и изван ње, увек вођена вољом Божијом у животу сваког од нас као појединца. Наша служба такође би требала да прати и наше личне дарове. Ако нисте у стању да печењем колачића спасете своју душу, будите одважне и реците не" када одбор за организацију неке прославе захтева од вас да направите баклаву. Али, ако, са друге стране, имате уметничког дара, могле бисте можда да изучавате иконографију или илуструјете житија светих за децу. Немојте дозволити да ваши дарови остану неискоришћени. Ако не знате какве дарове поседујете, или не знате на који бисте начин њима могле да послужите Богу, разговарајте са својим мужевима, свештеником или духовником, са неком мудријом женом коју познајете. Они би то могли знати боље но што то знате ви сами. 3) Суштина женствености је материнство. Нису све жене призване да буду мајке у телесном смислу, али су зато призване да буду духовне мајке, које ће усмерити, одгајати и поучити друге да следе Христа. Оне који делају у свету требало би да трагају за позивом који ће им дозволити да се ти квалитети искажу у потпуности уместо да покушавају да се надмећу у немилосрдном пословном свету мушкарца. Оне међу нама које су мајке у телесном значењу те речи, морају врло озбиљно схватити ту одговорност. Свет би хтео да поверујемо да је материнство само један од животних аспеката, да му се може у потпуности удовољити за само неколико часова дневно колико нам је преостало поред наших каријера или других активности које смо одабрале да бисмо испунили себе". Међутим, ми, мајке, дубоко у срцу, уистину то боље знамо. Знамо да су деца неприкосновена; њима је потребно и она заслужују да им дамо најбоље што поседујемо. Ако нисмо у стању да им својим примером посвећене љубави и служења пренесемо нашу веру, како ће онда Црква опстати? Како ћемо стати пред Бога и захтевати да нам испуни било шта што вреди у овом свету? 4) Жене поседују јединствену способност да угоде Богу свим својим срцем и душом. То је сама суштина духовности и њу жене лакше испуњавају него мушкарци, јер удовољавање (другима) карактерише наше међуљудске односе исто као и наш однос према Богу. Мушкарци, будући да су призвани на вођство у области људског налазе да је много теже одрећи се те улоге како би у смерности сусрели свог Творца. Ми, жене, могле бисмо бити пример простодушне, одане побожности која, на крају крајева, више утиче на живот Цркве него најнадахнутије учење или најузвишеније мучеништво. 5) Наше право угађање Богу јесте стремљење светости. Једино ћемо следећи светост бити способне за све оно што се од нас захтева. Једино продубљивањем нашег односа са Богом можемо доћи до разумевања, прихватања и живљења онаквог живота какав нам је Он одредио. Само кроз пуну љубави и поверљиву оданост Богу можемо пронаћи свој истински призив, као жене и као људска бића. Једино тако ми можемо започети са испуњавањем позива који нам је завештала Мајка Божија. У томе је наш прави допринос спасењу света. Катрин Хајд Извор (www.antiochian.org)