Каква је Православна жена? (1. део)

Све до овог века тај задатак је, у најмању руку, био прилично јасан. Свака девојчица одрастала је знајући тачно шта се од ње захтева у животу и научила је да то ако јој се и не допада прихвати. У XX веку све се изменило. Бити жена није постало нимало лакше, упркос мноштву савремених (кућних) апарата и прилично сумњивог престижа који се назива поседовати све то". (Оно што нико није рекао мојој генерацији, резултату борбе за равноправност полова" у време када смо започињали своје каријере и стварање породица, било је да поседовати све то" заправо значи једино имати дупло више посла!). И док се ми још увек бавимо напорним радом, модерне жене изгубиле су своје јасно усмерење у животу. Суочене смо са какофонијом гласова и могућности и свака од њих позива нас на другачији пут који обећава испуњење". Свет нам даје много могућности које се крећу од крајње конзервативне слике преплашене жене, налик на миша, која живи у покорности свом надмоћном мужу, до жене која тежи успону у области бизниса или своје професије, и не може бити узнемиравана тако досадним ометањем пажње као што су деца. У крајњем случају, слушамо радикалне феминистичке позиве свакој жени да постане (најбоље лезбијска) манифестација богиње на земљи. Без обзира на то што свет нуди такве и безбројне друге могућности избора, он пропушта да обезбеди било какво задовољавајуће одређење о томе који је од тих путева (ако је то уопште иједан од њих) заиста онај прави. Чак ни разне конфесије нису у стању да по том питању заузму јединствен став или да женама дају било какво јасно, поуздано усмерење о томе како би требало да уредимо наше животе или који би модел требало да пратимо. И заиста, чини се да је већина конфесија исто толико збуњена као што су и поједине жене у тражењу одговора на социјалне услове који се брзо мењају и на захтеве феминизма. Куда ће нас све то одвести? Морамо ли изабрати између подједнако неприхватљивих крајности или постоји и неки други пут? Постоји ли пут који нуди мир усред хаоса; који говори о равнотежи и правој размери и нуди вечно уместо привремених награда; који обећава истинско испуњење, не кроз пролазне овоземаљске жеље и частољубље, већ кроз најдубље жудње наше душе? Постоји уистину такав пут и он се може наћи унутар Православне Цркве. Православни модел женствености утемељен је на вековној мудрости уместо на непостојаним поставкама философских хирова. Православље посматра жену на исти начин како је посматра и Бог - као часно и достојанствено створење са даровима и одговорностима које су искључиво њене и са њеном сопственом, суштинском улогом коју треба да одигра у спасењу људског рода. Да би се расветлила та визија и да би се јасније сагледала, најпре се морамо осврнути на историјски развој жениног места у верској заједници. Почеци Да би се разумела историја (положаја) жене у Цркви, морамо се вратити на сам почетак, на Еву. Оци и учитељи Цркве изнели су различита мишљења о Еви, о природи њеног односа са Адамом пре пада и о истинском значењу проклетства" које је након пада бачено на њу. И поред свих противуречности, неке чињенице су јасне: 1) Ева је, као и Адам, створена по лику и обличју Божијем. И створи Бог човека по обличју својему; по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их (Пост.1,27). У својој суштини, као створена бића, мушкарци и жене су по вредности и части једнаки пред Богом. 2) Ева је створена да би била Адамов помоћник" (Пост.2,18). То не значи да је требало да буде његова слушкиња, а још мање његов роб. Јеврејска реч која је употребљена на овоме месту (езер") често се користи и за самог Бога као Помоћника Његовог народа. Јасно да је веза која је за њих планирана била веза узајамне сарадње а не надмоћи. Адам је, са друге стране, добио задатак да да имена животињама и пре него што је Ева створена од његовог ребра; чиме је владавина земљом" била поверена првенствено њему. 3) Ева је, као што сви знамо, начинила страшну грешку. Послушала је заводљиве речи змије и, не посаветовавши се са својим мужем, појела забрањено воће, осудивши тако и себе и своје потомство на живот изван Раја. Неки су сматрали да је Сатана радије изабрао да искуша њу него Адама не зато што је она била слабија, већ зато што је знао да ће Адам следити њен грех (и што ће га учинити подједнако кривим). Праведност света поверена је Еви, али она није оправдала то поверење. 4) Због свог греха, Ева би осуђена да у болу и патњама рађа децу и да живи у покорности мужу (Пост.3,16). Изговарање проклетства (у мукама ћеш децу рађати и воља твоја биће под влашћу мужа твојега и он ће ти бити господар") указује пре на то да је Бог једноставно предсказао шта ће се догодити женама које живе у палом свету него да их је смишљено казнио. Сигурно да је осуда" тачан опис онога што се догодило женама након пада, када су препуштене на милост палим мушкарцима. Пред собом имамо слику Божије намере за мушкарце и жене - заједништва љубави и сарадње између два бића једнака по својој вредности и части, али различита по својим улогама. Имамо и слику те заједнице изобличене грехом: жена које су својом сопственом чежњом и потребом за децом привезане за мушкарце који им неправично господаре и омаловажавају их. Међутим, истог тренутка када је Бог изговорио речи о судбини пале жене, изговорио им је и речи наде: о (њеном) Семену које ће сатрти главу сатанину. Друга мајка Следећа велика епоха у историји жена оличена је у оној која је била названа другом Евом, као што је и Христос био назван другим Адамом - у Марији, Мајци Божијој. Као што је једној жени допуштено да испољи слободну вољу и читаво човечанство изгна из Раја, исто тако је једној жени дато да својом сопственом вољом обезбеди средства за човеков повратак у то блажено стање. Без Маријине спремности и потпуног предавања вољи Божијој не би било Оваплоћења, па самим тим ни Распећа и Васкрсења - другим речима, не би било ни Спаситеља ни спасења човечанства. И као што је Ева била мајка читавог човечанства, тако је и Марија кроз своје материнство подарила тај најскупоценији дар читавом човечанству. Тако је Марија постала Мајка свима онима који би да постану деца Божија. У Богородици Марији видимо суму свега онога што искупљена жена може да постане - а то је положај који је узвишенији чак и од онога који је Ева имала пре пада. Размотримо неке од особина које су Марију Мајку Божију учиниле најузвишенијим узором по коме би требало да се уобличавају наши животи, чак и у ове, модерне, махните дане и времена. 1) Марија се својевољно покорила вољи Божијој и, мада је била изабрана, она на то није била присиљена; њена послушност је била добровољна и искрена. Касније, као Јосифова супруга, она се такође добровољно покорила свом мужу - она, која је Бога познавала на приснији начин него било које друго људско биће, будући да Га је носила у својој утроби. 2) Марија је својом вером угодила Богу: оно што се од ње захтевало морало је бити застрашујуће и, на неки начин, опасно; Марија је, међутим, веровала да је штити љубав Божија. 3) Марија је ризиковала све због материнства. У друштву у коме је она живела, за младу жену је представљало крајње понижење да затрудни уколико није у браку. Да је Јосиф био човек тврдог срца, Марија је могла бити потпуно одбачена, прогнана од својих ближњих, онемогућена да се уда, без икаквих средстава да прехрани своје дете и себе. Колико је жена у нашем друштву изабрало абортус радије него да се суочи са много лакшим околностима него што су ове? Марија је, међутим, радије изабрала да ризикује свој сопствени живот да би га подарила другом. 4) Марија је преузела на себе улогу посредника који ће људе одвести Богу. На свадби у Кани, она је прва указала свом Сину на потребе људи, знајући да ће Он, упркос тренутном негодовању, удовољити тим потребама, а онда је рекла људима: Што год вам рече, учините (Јн.2,5). Она је на тај начин наговорила све нас, њену духовну децу, да удовољимо Христу истом љубављу и покорном послушношћу коју је показала и она сама. Павле Евдокимов, у својој књизи Жена и спасење света" (Woman and the salvation of the world, St. Vladimirs Seminary press, 1994) укратко излаже духовну улогу - (или харизму") жена, за коју је Марија дала пример. Ми можемо бити призване на телесно материнство и да на тај начин пренесемо своју веру на нашу децу или, пак, можемо бити призване на материнство духовно, тј. да свим људима укажемо на лик Христов и да их призовемо к Њему. Катрин Хајд Извор (www.antiochian.org)