Kakva je Pravoslavna žena? (1. deo)

Sve do ovog veka taj zadatak je, u najmanju ruku, bio prilično jasan. Svaka devojčica odrastala je znajući tačno šta se od nje zahteva u životu i naučila je da to ako joj se i ne dopada prihvati. U XX veku sve se izmenilo. Biti žena nije postalo nimalo lakše, uprkos mnoštvu savremenih (kućnih) aparata i prilično sumnjivog prestiža koji se naziva posedovati sve to". (Ono što niko nije rekao mojoj generaciji, rezultatu borbe za ravnopravnost polova" u vreme kada smo započinjali svoje karijere i stvaranje porodica, bilo je da posedovati sve to" zapravo znači jedino imati duplo više posla!). I dok se mi još uvek bavimo napornim radom, moderne žene izgubile su svoje jasno usmerenje u životu. Suočene smo sa kakofonijom glasova i mogućnosti i svaka od njih poziva nas na drugačiji put koji obećava ispunjenje". Svet nam daje mnogo mogućnosti koje se kreću od krajnje konzervativne slike preplašene žene, nalik na miša, koja živi u pokornosti svom nadmoćnom mužu, do žene koja teži usponu u oblasti biznisa ili svoje profesije, i ne može biti uznemiravana tako dosadnim ometanjem pažnje kao što su deca. U krajnjem slučaju, slušamo radikalne feminističke pozive svakoj ženi da postane (najbolje lezbijska) manifestacija boginje na zemlji. Bez obzira na to što svet nudi takve i bezbrojne druge mogućnosti izbora, on propušta da obezbedi bilo kakvo zadovoljavajuće određenje o tome koji je od tih puteva (ako je to uopšte ijedan od njih) zaista onaj pravi. Čak ni razne konfesije nisu u stanju da po tom pitanju zauzmu jedinstven stav ili da ženama daju bilo kakvo jasno, pouzdano usmerenje o tome kako bi trebalo da uredimo naše živote ili koji bi model trebalo da pratimo. I zaista, čini se da je većina konfesija isto toliko zbunjena kao što su i pojedine žene u traženju odgovora na socijalne uslove koji se brzo menjaju i na zahteve feminizma. Kuda će nas sve to odvesti? Moramo li izabrati između podjednako neprihvatljivih krajnosti ili postoji i neki drugi put? Postoji li put koji nudi mir usred haosa; koji govori o ravnoteži i pravoj razmeri i nudi večno umesto privremenih nagrada; koji obećava istinsko ispunjenje, ne kroz prolazne ovozemaljske želje i častoljublje, već kroz najdublje žudnje naše duše? Postoji uistinu takav put i on se može naći unutar Pravoslavne Crkve. Pravoslavni model ženstvenosti utemeljen je na vekovnoj mudrosti umesto na nepostojanim postavkama filosofskih hirova. Pravoslavlje posmatra ženu na isti način kako je posmatra i Bog - kao časno i dostojanstveno stvorenje sa darovima i odgovornostima koje su isključivo njene i sa njenom sopstvenom, suštinskom ulogom koju treba da odigra u spasenju ljudskog roda. Da bi se rasvetlila ta vizija i da bi se jasnije sagledala, najpre se moramo osvrnuti na istorijski razvoj ženinog mesta u verskoj zajednici. Počeci Da bi se razumela istorija (položaja) žene u Crkvi, moramo se vratiti na sam početak, na Evu. Oci i učitelji Crkve izneli su različita mišljenja o Evi, o prirodi njenog odnosa sa Adamom pre pada i o istinskom značenju prokletstva" koje je nakon pada bačeno na nju. I pored svih protivurečnosti, neke činjenice su jasne: 1) Eva je, kao i Adam, stvorena po liku i obličju Božijem. I stvori Bog čoveka po obličju svojemu; po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih (Post.1,27). U svojoj suštini, kao stvorena bića, muškarci i žene su po vrednosti i časti jednaki pred Bogom. 2) Eva je stvorena da bi bila Adamov pomoćnik" (Post.2,18). To ne znači da je trebalo da bude njegova sluškinja, a još manje njegov rob. Jevrejska reč koja je upotrebljena na ovome mestu (ezer") često se koristi i za samog Boga kao Pomoćnika NJegovog naroda. Jasno da je veza koja je za njih planirana bila veza uzajamne saradnje a ne nadmoći. Adam je, sa druge strane, dobio zadatak da da imena životinjama i pre nego što je Eva stvorena od njegovog rebra; čime je vladavina zemljom" bila poverena prvenstveno njemu. 3) Eva je, kao što svi znamo, načinila strašnu grešku. Poslušala je zavodljive reči zmije i, ne posavetovavši se sa svojim mužem, pojela zabranjeno voće, osudivši tako i sebe i svoje potomstvo na život izvan Raja. Neki su smatrali da je Satana radije izabrao da iskuša nju nego Adama ne zato što je ona bila slabija, već zato što je znao da će Adam slediti njen greh (i što će ga učiniti podjednako krivim). Pravednost sveta poverena je Evi, ali ona nije opravdala to poverenje. 4) Zbog svog greha, Eva bi osuđena da u bolu i patnjama rađa decu i da živi u pokornosti mužu (Post.3,16). Izgovaranje prokletstva (u mukama ćeš decu rađati i volja tvoja biće pod vlašću muža tvojega i on će ti biti gospodar") ukazuje pre na to da je Bog jednostavno predskazao šta će se dogoditi ženama koje žive u palom svetu nego da ih je smišljeno kaznio. Sigurno da je osuda" tačan opis onoga što se dogodilo ženama nakon pada, kada su prepuštene na milost palim muškarcima. Pred sobom imamo sliku Božije namere za muškarce i žene - zajedništva ljubavi i saradnje između dva bića jednaka po svojoj vrednosti i časti, ali različita po svojim ulogama. Imamo i sliku te zajednice izobličene grehom: žena koje su svojom sopstvenom čežnjom i potrebom za decom privezane za muškarce koji im nepravično gospodare i omalovažavaju ih. Međutim, istog trenutka kada je Bog izgovorio reči o sudbini pale žene, izgovorio im je i reči nade: o (njenom) Semenu koje će satrti glavu sataninu. Druga majka Sledeća velika epoha u istoriji žena oličena je u onoj koja je bila nazvana drugom Evom, kao što je i Hristos bio nazvan drugim Adamom - u Mariji, Majci Božijoj. Kao što je jednoj ženi dopušteno da ispolji slobodnu volju i čitavo čovečanstvo izgna iz Raja, isto tako je jednoj ženi dato da svojom sopstvenom voljom obezbedi sredstva za čovekov povratak u to blaženo stanje. Bez Marijine spremnosti i potpunog predavanja volji Božijoj ne bi bilo Ovaploćenja, pa samim tim ni Raspeća i Vaskrsenja - drugim rečima, ne bi bilo ni Spasitelja ni spasenja čovečanstva. I kao što je Eva bila majka čitavog čovečanstva, tako je i Marija kroz svoje materinstvo podarila taj najskupoceniji dar čitavom čovečanstvu. Tako je Marija postala Majka svima onima koji bi da postanu deca Božija. U Bogorodici Mariji vidimo sumu svega onoga što iskupljena žena može da postane - a to je položaj koji je uzvišeniji čak i od onoga koji je Eva imala pre pada. Razmotrimo neke od osobina koje su Mariju Majku Božiju učinile najuzvišenijim uzorom po kome bi trebalo da se uobličavaju naši životi, čak i u ove, moderne, mahnite dane i vremena. 1) Marija se svojevoljno pokorila volji Božijoj i, mada je bila izabrana, ona na to nije bila prisiljena; njena poslušnost je bila dobrovoljna i iskrena. Kasnije, kao Josifova supruga, ona se takođe dobrovoljno pokorila svom mužu - ona, koja je Boga poznavala na prisniji način nego bilo koje drugo ljudsko biće, budući da Ga je nosila u svojoj utrobi. 2) Marija je svojom verom ugodila Bogu: ono što se od nje zahtevalo moralo je biti zastrašujuće i, na neki način, opasno; Marija je, međutim, verovala da je štiti ljubav Božija. 3) Marija je rizikovala sve zbog materinstva. U društvu u kome je ona živela, za mladu ženu je predstavljalo krajnje poniženje da zatrudni ukoliko nije u braku. Da je Josif bio čovek tvrdog srca, Marija je mogla biti potpuno odbačena, prognana od svojih bližnjih, onemogućena da se uda, bez ikakvih sredstava da prehrani svoje dete i sebe. Koliko je žena u našem društvu izabralo abortus radije nego da se suoči sa mnogo lakšim okolnostima nego što su ove? Marija je, međutim, radije izabrala da rizikuje svoj sopstveni život da bi ga podarila drugom. 4) Marija je preuzela na sebe ulogu posrednika koji će ljude odvesti Bogu. Na svadbi u Kani, ona je prva ukazala svom Sinu na potrebe ljudi, znajući da će On, uprkos trenutnom negodovanju, udovoljiti tim potrebama, a onda je rekla ljudima: Što god vam reče, učinite (Jn.2,5). Ona je na taj način nagovorila sve nas, njenu duhovnu decu, da udovoljimo Hristu istom ljubavlju i pokornom poslušnošću koju je pokazala i ona sama. Pavle Evdokimov, u svojoj knjizi Žena i spasenje sveta" (Woman and the salvation of the world, St. Vladimirs Seminary press, 1994) ukratko izlaže duhovnu ulogu - (ili harizmu") žena, za koju je Marija dala primer. Mi možemo biti prizvane na telesno materinstvo i da na taj način prenesemo svoju veru na našu decu ili, pak, možemo biti prizvane na materinstvo duhovno, tj. da svim ljudima ukažemo na lik Hristov i da ih prizovemo k NJemu. Katrin Hajd Izvor (www.antiochian.org)