Kakva je Pravoslavna žena? (2. deo)

...da su položaj odgovarajućeg starešinstva i Božanski ustanovljene vlasti ostali nepromenjeno kako u domu, tako i u Crkvi, ali da je došlo do značajne promene u starom poretku muško - ženskih odnosa onakvih kakvi su bili uobičajeni posle pada. Hristos se prema ženama odnosio dostojanstveno, sa poštovanjem i samilošću. U NJegovom učenju o braku (Mt.19,3-9), On ponovo uspostavlja njihova bračna prava, onakva kakva su bila i u početku", pre nego što su nađena opravdanja za okamenjenost ljudskih srca. Kroz iskupljenje izvršeno NJegovom smrću i Vaskrsenjem, Hristos je muškarcu i ženi ponovo omogućio da se bore za ideal ustanovljen u Raju: zajedništvo u ljubavi među jednakima, ali sa različitim, komplementarnim ulogama. Taj ideal bio je široko podržavan u nekoliko prvih veko-va Crkve. Žene su zadobijale činove svetiteljki i mučenica, dajući svoj život za Boga kroz mnoštvo uloga, uključujući uloge duhovnih matera, ravnoapostolnih propovednica (sveta Nina Gruzijska, na primer) i đakonisa, kao i one tradicionalnije uloge žene, majke i učesnice u milosrdnim delima. Kada su muškarci počeli tragati za pustinjom kao mestom de će se podvizavati u većoj predanosti Bogu, žene - počev od svete Marije Egipćanke, čiju je svetost poštovao i sveti Antonije Veliki - nisu daleko zaostajale za njima. Unutar porodice, položaj žene bio je bolji među Hrišćanima nego što je bio ikada ranije. Dok je sveti Pavle savetovao ženama da budu pokorne svojim muževima - što nije bilo ništa novo - on je isto tako, i još naglašenije, savetovao muževima da vole svoje žene onako kako je Hristos voleo Crkvu (Ef.5,25) - drugim rečima, u toj meri da budu spremni da za njih polože i svoje živote. To je zaista bilo nešto novo. Drevno prokletstvo počelo je da se raspada. Bilo je, međutim, u isto vreme i nekih muškaraca koji su se u pogledu žena pridržavali stavova kakve su imali i njihovi jevrejski prethodnici (sažeto izraženih u tradicionalnoj muškoj molitvi Hvala Ti, Bože, što nisam stvoren kao žena"). Neki među njima su u potpunosti krivili žene za pad, izjavljujući da su one same po sebi zle i da treba da ih izbegava svaki muškarac koji bi hteo da bude pravednik.. Neki su čak nastojali na tome da su brak i polni odnosi samo nužno zlo za produžavanje vrste. Čovek ne može a da ne posumnja da su ti muškarci pogrešno prebacivali krivicu za svoje telesne strasti - ne pripisujući je sopstvenoj paloj prirodi i đavolskim iskušenjima - na nesrećni i nehotični objekat tih strasti, na ženu. Kako su prolazili vekovi, taj izvitopereni stav počeo je da vrši uticaj na stav i ponašanje Crkve prema ženi. Žena je postepeno došla do toga da bude isključena iz službe đakonise kao i drugih oblika u kojima je nekada imala istog udela kao i muškarac. Žene, međutim, nikada nisu izgubile svoje zaštitnike. U Rusiji devetnaestog veka, ženska duhovnost je ponovo postala priznata. Neki od najistaknutijih staraca, uključujući svetog Serafima Sarovskog i svetog Teofana Zatvornika, shvatili su kao svoj zadatak da ohrabre žene kako za mirjanski, tako i za monaški život. Obojica su osnivali ženske manastire i upravljali njima, dajući uz to i duhovne pouke bezbrojnim mirjankama, lično ili putem prepiske. Ti Božiji ljudi proročanski su prozreli da će prevashodno kroz žene biti sačuvana vera u Rusiji tokom sedamdesetogodišnjih komunističkih progona i želeli su da žene budu spremne za to. Pravoslavna žena danas Ne iznenađuje što današnji položaj žene u Pravoslavnoj Crkvi odražava obe strane ove istorije - onu koja će ih poniziti, uporedo sa onom koja potvrđuje njihovo dostojanstvo. S jedne strane, ne može se poreći da postoje parohije u ko jima se ženama dopušta da obavljaju isključivo one zadatke koje muškarci smatraju za ženska posla", odnosno za poslove koji su nedostojni" njih, kao što je čišćenje crkve, staranje o deci ili mešenje prosfore. Činjenica je, naravno, da su ti tradicionalno ženski poslovi isto tako časni i od suštinskog značaja za život Crkve kao mnogi primetniji i privlačniji poslovi koje su ti muškarci rezervisali za sebe, bez obzira na to, oni ne iscrpljuju spektar ženskih darova, pa prema tome ne treba ni da ograniče njihov doprinos. Sa druge strane, postoji mnogo parohija u kojima žene služe na svaki način, osim onih koji su određeni za sveštenstvo - kao pojci, čteci, horski dirigenti; kao veroučitelji, administratori, članovi parohijski saveta, kao pomoćnici sveštenstva u svim vidovima milosrdnih dela. Dok Pravoslavlje na nekim mestima održava dominaciju muškaraca u celokupnoj našoj kulturi, razrešenje tog problema ne može se tražiti u feminizmu, čak ni u njegovoj takozvanoj hrišćanskoj" podvrsti. Osnovna greška feminizma ista je kao i ona koja se pojavljuje u kulturi kojom dominiraju muškarci, a protiv koje se buni feminizam: to je pogrešno uverenje da su muški kvaliteti - pravičnost, aktivizam, volja - neosporno superiorniji u odnosu na ženske kvalitete, kao što je odgajanje dece, blagost, intuicija i milosrđe. Umesto da se bore da zadobiju poštovanje muškaraca prema ženskim kvalitetima, feministikinje se trude da osnaže žene pretvarajući ih u imitaciju muškaraca. Hrišćanski" feminizam, koji je u izvesnom pogledu blaži od njegove svetovne varijante, pokušava na neki način da uzdigne položaj žene u Crkvi dodeljujući im uloge koje su tradicionalno rezervisane za muškarce, kao što je sveštenstvo, umesto da pozovu Crkvu da prihvati i počastvuje žene službama za koje su prirodno i/ili duhovno obdarene. Maskulinizacija žena, koje neminovno proishodi iz tog pogrešnog stava, jedan je od mnogih razloga zbog kojih se Pravoslavna Crkva tako tvrdokorno pridržavala (i pridržava) svog tradicionalnog stava protiv ženskog sveštenstva" i feminizacije" Boga. Uprkos onim slabostima koje su odlika svake ljudske institucije, Pravoslavna Crkva u svom Predanju, a vrlo često i u praksi, još uvek predstavlja najsnažnijeg svedoka pobožnog obrasca ženskog roda koji se može pronaći u modernom svetu i koji smo pokušali da odredimo. Mi, kao pravoslavne žene, odgovorne smo za to da potpomognemo da se naše društvo vrati u ravnotežu očuvanjem onih pobožnih ženskih kvaliteta koji su tako često bili omalovažavani i u svetu i u Crkvi. Očuvanje našeg priziva Koji su, dakle, neki od tih ženskih kvaliteta koje treba da negujemo? Ako je već nemoguće dati jednu iscrpnu listu, evo nekolicine onih koji se čine posebno važnim. 1) Najveći među njima je ljubav. Svi Hrišćani su, naravno, prizvani na ljubav, žene, međutim, imaju naročitog dara za ljubav. Trebalo bi da, pre svega, volimo one koji su nam bliski - naše porodice ili one koji su nam kao porodica. Mi se, međutim, ne smemo ovde zaustaviti: naša ljubav mora obuhvatiti i naše bližnje, našu parohiju, našu zajednicu, naš svet. LJubav koja se od nas zahteva nije samo sentimentalna naklonost prema drugim ljudima. Mi govorimo o požrtvovanoj ljubavi - o ljubavi delatnoj - ljubavi koja zanemaruje našu sopstvenu korist radi koristi onih koje volimo, a to nije lak zadatak. 2) Mi treba da se sa radošću posvetimo služenju. I ponovo, svi Hrišćani su prizvani da služe; čini se, da je to prirodnije za žene. Naša služba treba da prati našu ljubav, počev od kuće i rasprostirući se i izvan nje, uvek vođena voljom Božijom u životu svakog od nas kao pojedinca. Naša služba takođe bi trebala da prati i naše lične darove. Ako niste u stanju da pečenjem kolačića spasete svoju dušu, budite odvažne i recite ne" kada odbor za organizaciju neke proslave zahteva od vas da napravite baklavu. Ali, ako, sa druge strane, imate umetničkog dara, mogle biste možda da izučavate ikonografiju ili ilustrujete žitija svetih za decu. Nemojte dozvoliti da vaši darovi ostanu neiskorišćeni. Ako ne znate kakve darove posedujete, ili ne znate na koji biste način njima mogle da poslužite Bogu, razgovarajte sa svojim muževima, sveštenikom ili duhovnikom, sa nekom mudrijom ženom koju poznajete. Oni bi to mogli znati bolje no što to znate vi sami. 3) Suština ženstvenosti je materinstvo. Nisu sve žene prizvane da budu majke u telesnom smislu, ali su zato prizvane da budu duhovne majke, koje će usmeriti, odgajati i poučiti druge da slede Hrista. One koji delaju u svetu trebalo bi da tragaju za pozivom koji će im dozvoliti da se ti kvaliteti iskažu u potpunosti umesto da pokušavaju da se nadmeću u nemilosrdnom poslovnom svetu muškarca. One među nama koje su majke u telesnom značenju te reči, moraju vrlo ozbiljno shvatiti tu odgovornost. Svet bi hteo da poverujemo da je materinstvo samo jedan od životnih aspekata, da mu se može u potpunosti udovoljiti za samo nekoliko časova dnevno koliko nam je preostalo pored naših karijera ili drugih aktivnosti koje smo odabrale da bismo ispunili sebe". Međutim, mi, majke, duboko u srcu, uistinu to bolje znamo. Znamo da su deca neprikosnovena; njima je potrebno i ona zaslužuju da im damo najbolje što posedujemo. Ako nismo u stanju da im svojim primerom posvećene ljubavi i služenja prenesemo našu veru, kako će onda Crkva opstati? Kako ćemo stati pred Boga i zahtevati da nam ispuni bilo šta što vredi u ovom svetu? 4) Žene poseduju jedinstvenu sposobnost da ugode Bogu svim svojim srcem i dušom. To je sama suština duhovnosti i nju žene lakše ispunjavaju nego muškarci, jer udovoljavanje (drugima) karakteriše naše međuljudske odnose isto kao i naš odnos prema Bogu. Muškarci, budući da su prizvani na vođstvo u oblasti ljudskog nalaze da je mnogo teže odreći se te uloge kako bi u smernosti susreli svog Tvorca. Mi, žene, mogle bismo biti primer prostodušne, odane pobožnosti koja, na kraju krajeva, više utiče na život Crkve nego najnadahnutije učenje ili najuzvišenije mučeništvo. 5) Naše pravo ugađanje Bogu jeste stremljenje svetosti. Jedino ćemo sledeći svetost biti sposobne za sve ono što se od nas zahteva. Jedino produbljivanjem našeg odnosa sa Bogom možemo doći do razumevanja, prihvatanja i življenja onakvog života kakav nam je On odredio. Samo kroz punu ljubavi i poverljivu odanost Bogu možemo pronaći svoj istinski priziv, kao žene i kao ljudska bića. Jedino tako mi možemo započeti sa ispunjavanjem poziva koji nam je zaveštala Majka Božija. U tome je naš pravi doprinos spasenju sveta. Katrin Hajd Izvor (www.antiochian.org)